U kvartu Berlin-Nojkeln petkom uveče, inače, sve vrvi od mladih. Ali povećanje broja novozaraženih već u pola deset uveče pokazuje posljedice. Barovi su još popunjeni onoliko koliko pravila odstojanja dozvoljavaju, a to znači da su, u odnosu na uobičajenu gužvu petkom poluprazni.

Gosti mirno sjede, za bilijarskim stolovima i na stonom fudbalu nose maske. Pred vratima više nema mnoštva ljudi kao do prije desetak dana, piše Dojča Vele.

Malo je turista koji traže ostatke noćnog života. Jedan prolaznik kaže da su ljudi u tridesetim teže pogođeni ograničenjima od omladine: “Oni možda traže nekoga da osnuju porodicu. Ovako se smanjuju šanse da nekoga upoznaju.”

Propuštene šanse

Mihael Korsten, profesor sociologije na Univerzitetu Hildeshajm, u istraživačkom radu se usredsredio na “generaciju korone”. Sproveo je anketu među mladima o “socijalnoj distanci”. Rezultati su iznenađujući: “Iako ta generacija rutinski upotrebljava digitalne društvene mreže, veliki broj mladih ljudi veoma dobro razlikuje stvarni i digitalni svijet”, kaže Korsten.

On smatra da će pandemijska kriza imati dugoročne posljedice na planiranje života kod mladih. Već postoji cijela generacija čija je budućnost na čekanju i stalno mora da pronalazi novu orijentaciju.

To bi, prema profesoru Korstenu, moglo dovesti do velike frustracije. Neke šanse u sticanju znanja i iskustva kao i u privatnom životu ne mogu se nadoknaditi, kaže on.

Profesorka ekonomije Regina Rifan očekuje da će ova generacija imati takozvane “efekte ožiljaka” – jer će mladi ljudi propustiti dosta u školi i na fakultetima. Zbog krize će, dodaje Rifan, po prvom zaposlenju biti manje plaćeni nego generacije prije njih, a to se možda ne može popraviti tokom karijere.

“Nećemo u krevet u jedanaest uveče”

Petnaest minuta poslije zvaničnog fajronta u Berlinu. Tri drugarice, Nele, Jolanda i Belen, bi pod normalnim okolnostima tek sada izašle u provod. Upravo su završile studije ili stručnu obuku i osjećaju da pandemija guši njihovu životnu radost.

– Mislile smo da posle studija ili stručne škole možemo da preduzmemo nešto stvarno dobro – kaže Nele i žali se da je sve okončano prije nego što je i počelo: “Željele smo u inostranstvo, da stvarno putujemo. Imamo svoje diplome u džepu, a sada sve ovo samo ide na živce.”

Ona dodaje da u jedanaest uveče više nigdje ne mogu da odu.

– Naravno, nećemo da stvaramo neku veliku grupu, ali ipak nećemo u petak u jedanaest da idemo u krevet – poručuju one.