Cafe.ba
Za vaš uređaj je dostupna aplikacija
Instaliraj

Dijagnoza za balkansko bure: Iritacija malim razlikama

Regija

Izvor: Deutsche Welle     02.09.2016 u 10:33 h 0

Dijagnoza za balkansko bure: Iritacija malim razlikama

Sve je jasniji stav dijela javnosti da se srpski i hrvatski političari, možda i nesvjesno, izborno pomažu kroz razmjenu agresivnih poruka.


Sociologija ima izraz za to: iritacija malim razlikama, piše Dojče vele.

Novi šef Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) Andrej Plenković obavezao se da će da nametne bitne teme u izbornoj kampanji, a predsednik Socijaldemokratske partije (SDP) Zoran Milanović prihvatio je taj izazov. Održana je i televizijska debata koju su gledaoci ocenili kao pristojnu i dosadnu, a stručnjaci za komunikaciju radosno su poručili – dolazi novo vreme političke komunikacije. Ne zadugo. 

Nakon što se jedan dnevni list u nastavcima bavio tajno snimljenim zvučnim zapisima sastanka Milanovića s predstavnicima braniteljskih udruženja, postalo je jasno da vuk dlaku menja, ali ne i ćud. Impulsivni Milanović koristio je nediplomatski rečnik govoreći o susednoj Srbiji i Bosni i Hercegovini, a optužio je i suparnika Plenkovića za to što mu je majka radila kao vojna lekarka za vreme Jugoslavije. Iako će ga pristalice braniti činjenicom da je reč o tajno snimljenom razgovoru, te da je i HDZ napadao Milanovićevu porodicu, razočaranje dela liberalnih birača bilo je opipljivo, a pokrenute rasprave, od foruma, do televizijskih emisija, još jednom su pokazale nizak nivo hrvatske političke kulture i komunikacije – hrvatski građani uvek imaju stav i tu, na žalost, priča o građanskom angažmanu prestaje. 

Podanici, a ne građani 

Uostalom, i sam izraz „politička kultura“ u političkom diskursu se uvek koristi u pogrešnom kontekstu, objašnjava za DW objašnjava dr Antonija Petričušić, sociološkinja s Pravnog fakulteta u Zagrebu. „Taj pojam, politikološki, obuhvata dominantne stavove i sistem vrednosti građana u nekoj društvenoj zajednici prema političkom procesu i institucijama. Za razvoj demokratije najbolje je kada u društvu postoji jedna aktivna politička kultura u kojoj građani žele da utiču na procese i ne očekuju da politika postoji mimo njih. Tu su u prednosti države s dužom demokratskom tradicijom.“ 

O kvalitetu političke kulture u Hrvatskoj, kaže Petričušić, govori činjenica da samo polovina građana svake četiri godine izađe na parlamentarne izbore. „Kada je reč o lokalnom biranju – što su izbori bliži građanima, što ih se više tiču, angažovanost je manja. A izlaznost na evropske izbore još je manja.“ I zato ta sociološkinja tvrdi – hrvatska politička kultura je, u najmanju ruku, podanička. „Ne angažuju se u drugim sferama političkog procesa, nerado protestuju, ne pokušavaju da utiču na svoje poslanike i ne učlanjuju se u stranke. Prepuštaju političarima da se bave njima, umesto da bude obrnuto.“ 

Za stabilnu demokratiju razvijene političke kulture potrebno je, kaže Petričušić, i socijalno poverenje. „Kada građani veruju jedni drugima, institucijama vlasti, strankama i političarima – demokratija je kvalitetnija, a politička kultura veća. Kada se u društvu smatra prihvatljivim isključivo jezik tolerantnosti, kada se osuđuje govor mržnje, isključivost ili vređanje na osnovi na koju osoba svojim rođenjem nije mogla da utiče, kada se ne govori 'šta mu je bio otac', kao ni 'gde mu je radila majka', veća je šansa da se radi o razvijenijoj političkoj kulturi, a i o zajednici s razvijenijom političkom komunikacijom.“ 

O izborima odlučuju oni koji na njih ne izlaze 

Zbog nerazvijene političke kulture, zbog tolerancije govora mržnje i šovinizma, ta politička komunikacija nije sankcionisana. „Verujem da ljudi u Hrvatskoj glasaju ideološki, ne razmišljajući o svim aspektima političkih vođa. Oni neodlučni pak projektuju nade u novostvorene političke opcije, ne znajući šta ih očekuje između tih naznaka, programa i dobrih želja. Ti volatilni birači se razočaravaju, pa više ne izlaze na izbore ili biraju drugu stranku. Ipak, izbore u najvećoj mjeri odlučuju oni koji ostaju kod kuće i ne glasuju.“ 

Umesto da ih kazne, građani uživaju u komunikacionim ispadima političara, pogotovo u vreme 'otvorenog predizbornog lova'. „To je velika pretnja demokratiji. Ako političke elite promovišu govor mržnje, relativizuju kolaboracionistički režim, šalju poruku javnosti da je to dozvoljeno, to se kapilarno širi i u druge pore društva. Političke elite imaju najveću odgovornost da to iskorene“, objašnjava Petričušić svesna da se politička kultura ne događa preko noći. „Za to je potrebno vreme, da državne institucije funkcionišu, ekonomski rast i razvoj. Važna je i subjektivna ocena kako građani doživljavaju svoj kvalitet života. Budući da ne osećamo značajniji rast, ne verujem da postoji prostor za značajno jačanje participacione političke kulture. Naravno, postoje i drugi kanali, poput građanskog vaspitanja, koji je potreban Hrvatskoj.“ 

Za „hladnog briselskog Andreja“ (Plenkovića), kako ga „temperamentniji“ HDZ-ovci zovu, Petričušić kaže – riba smrdi ili miriše od glave. „Videli smo već sa Sanaderom da s novim vođom može potpuno da se promeni retorika stranke, ako to ide u korist političaru ili njegovoj opciji. Plenković je pokazao da neće nasesti na Milanovićeve provokacije. Možda s njim dolazi novo doba političke komunikacije – ne samo zbog toga što će imati koristi, već i zato što je to odraz njegovog karaktera.“ 

„Hrvati vole da upiru prstom u drugog“ 

I komunikološkinja dr Nikolina Borčić s univerziteta VERN ostaje pri svojoj oceni da je Plenković nova politička zvezda koja može da unapredi komunikaciju na političkoj sceni. „On je primer dobrog retoričara. Nadam se da je osoba koja će svojim izrazom učiniti da politička kultura komuniciranja u Hrvatskoj postane sličnija nemačkom diskursu, a što često u svojim radovima upoređujem.“ 

Za Milanovića Borčić kaže da je poznat kao komunikacijski tvrd i beskompromisan političar koji ne mari za utisak koji ostavlja u javnosti. „Nemam utisak da on svesno upravlja percepcijom koju javnost o njemu stiče. Nemam osećaj da razmišlja o tome što će se svideti biračima i to ga razlikuje od brojnih političara.“ 

Ipak, kako to da je u Hrvatskoj dozvoljeno da se dira u porodice političara? „Često sam u inostranstvu suočena s takvim pitanjima i to su trenuci kada mi je neugodno. Setimo se poruka tokom predsedničke kampanje kada je napadan otac Ive Josipovića. Kada analizirate naslove u našim medijima, način na koji se konstruišu vesti, vidi se da volimo da upiremo prstom u drugog. U Nemačkoj više vole da se bave svojim problemima. Kod nas pokušavaju da zakuvaju, da vide ko je kriv ili ko bi mogao da se okrivi. Onda se u nedostatku nekakvih rešenje poseže za porodičnim temama. To bi trebalo kažnjavati.“ 

Građani, kao što smo već rekli, očekuju 'krv'. „Da, očekuju to. Verovatno su svi očekivali da će Plenković i Milanović jedan drugom u debati izgovoriti teške reči, a to nisu dobili. Nadam se da njih dvojica, bez obzira na poslednje izjave, idu prema tome da podignu nivo političke komunikacije.“ 

Problematično obrazovanje 

I Borčić ukazuje na to da u obrazovanju u Hrvatskoj nedostaje princip kritičkog promišljanja koje se sada svodi na napad na ličnost i odbranu. „U Nemačkoj se kritičko promišljanje doživljava kao sugestija, a ne napad na osobu. U Hrvatskoj se to prenosi na političku i medijsku arenu.“ 

Uprkos svemu, obojica šefova stranaka koje oblikuju hrvatsku političku stvarnost, kod komunikološkinje Borčić dobijaju prolaznu ocenu. „Dopada mi se kako Plenković argumentuje i izražava stavove. Kod Milanovića mi je simpatična neproračunatost, ali volela bih da koristi uobičajenije analogije i manje ličnih napada. Predsednički diskurs uvek mi je bio korektan i unutar ustavnih ovlašćenja – i kod predsednika Josipovića, i kod predsednice Grabar-Kitarović.“ 

Sociološkinja Petričušić na kraju upozorava da problemi nekonsolidovanih demokratija i loše političke komunikacije nisu samo hrvatski. Naime, sve je jasniji stav dela javnosti da se srpski i hrvatski političari, možda i nesvesno, izborno pomažu kroz razmenu agresivnih poruka, čemu smo svedoci i poslednjih dana, ma kako deklarativno Zagreb i Beograd želeli da se udalje. „Sociologija ima izraz 'iritacija malim razlikama'. Naše demokratije su daleko od toga da budu zrele, na njima je potrebno mnogo da se radi – na vaspitavanju građana, ali, nažalost, i političara. Oni građansku pasivnost i isključenost iz političkog procesa instrumentalizuju da obezbede i zadrže pozicije vlasti. Političari vole neobrazovane građane koji glasaju nekritično i ideološki vrednosno, a na koje može da se utiče populističkim merama i obećanjima u kojima birači vide svoj partikularni interes“, upozorava Petričušić.


Pratite Cafe.ba putem aplikacija za Android i iPhone i društvenih mreža FacebookTwitter.

Komentari
Ostavite komentar
Svako širenje mržnje na portalima zakonski je kažnjivo.
Komentari koji sadrže vrijeđanje, psovke, i vulgarane riječi biće izbrisani.


× Početna Najnovije Najčitanije Vijesti Sport Magazin Nauka i tehnologija Zvijezde i tračevi Muzika Film i TV Auto moto Lifestyle Zabava Gradovi Tekstovi pjesama Oglasi