Trampova tiha strateška katastrofa

Sa one strane svih naslovnih strana o Trampovim prestupima, upravo su tihe promene ono što bi moglo zauvek promeniti svet

FOTO: standard.rs

Najfundamentalnija dugoročna geopolitička šteta Trampove spoljne politike prolazi gotovo neopaženo. Njegova haotično agresivna politika prema Kini – uprkos privremenom trgovinskom sporazumu – i njegova nepovezana politika prema Rusiji, proizvele su duboku zabrinutost u Kini, Rusiji i drugim državama. Rezultat toga je zbližavanje Rusije i Kine, dok Indija nema izbora nego da se i ona tiho približi Moskvi i Pekingu.

Zbližavanje ruske i kineske spoljne i bezbednosne politike pripisuje se činjenici da su režimi u obe države autoritarni. To je površno posmatranje. Radi se o dva veoma različita tipa autoritarnih režima, što je uslovljeno različitom istorijom, kulturom i geografijom. Kina ima duboko institucionalizovan i efikasan sistem odgovoran za daleko razvijeniju ekonomsku i tehnološku bazu, za razliku od ruskog oligarhijskog režima koji je skloniji rizicima. Dve države gaje duboku međusobnu podozrivost usled uzrokovanu 4,200 kilometara dugom kopnenom granicom, koja je istorijski bila predmet spora i sukobljavanja (poslednji put 1969.).

OPASNA NEPREDVIDLjIVOST
Ipak, dve zemlje su poslednjih godina učestvovale u združenim vojnim vežbama, sa stotinama hiljada vojnika i nekoliko stotina aviona, osmišljenim sa ciljem da se uvežbaju manevri obimnih razmera koji se koriste pri sukobima velikih sila, a ne pri nekonvencionalnom ratovanju ili antiterorističkim akcijama.

Rusija je prećutno prihvatila razmeštaj kineske vojske na područje nekadašnje sovjetske centralne Azije i pored toga što kineski projekat „Pojas i put“ podrazumeva transfer energenata iz tih bivših sovjetskih republika u Kinu. Tu je takođe i 30 sastanaka koje su za poslednjih šest godina imali predsednik Rusije Vladimir Putin i njegov kineski kolega Si Đinping, kao i pozamašna saradnja na polju energije, vazdušno-kosmičkog prostora i tako dalje. Dosta toga od navedenog je počelo pre Trampovog mandata, ali tempo kinesko-ruske saradnje nedvosmisleno se ubrzao od 2016.

Ne samo da je Kina uzdrmana Trampovim trgovinskim ratom i pregovaračkom strategijom toplo-hladno (premda joj je ograničeni proboj u odnosima sa SAD doneo olakšanje), već ni Rusija ne može imati poverenja u američku administraciju koja kombinuje sankcije, pojačanje vojnog prisustva u ljudstvu i oklopnim vozilima na tlu Centralne i Istočne Evrope, bez obzira što američki predsednik naziva NATO „zastarelim“ i upućuje neprikladne pohvale Putinu. Kina i Rusija niti očekuju niti zaslužuju prijateljstvo sa SAD, ali zaslužuju doslednost američke politike u praksi. A takve doslednosti nema.

Si Đinping i Vladimir Putin nazdravljaju jedan drugom, Dušanbe, 14. jun 2019.

Si Đinping i Vladimir Putin nazdravljaju jedan drugom, Dušanbe, 14. jun 2019.

Dakle, umesto približavanja Kini kako bi se napravila ravnoteža prema Sovjetskom Savezu, kao u eri Niksona i Kisindžera – ili približavanja Rusiji kako bi se stvorila protivteža Kini, dešava se to da se Kina i Rusija međusobno zbližavaju, delimično i zbog američkog predsednika koji je za njih opasan upravo zbog toga što ne mogu da ga analiziraju koristeći uobičajene diplomatske šablone. Uvek treba imati u vidu da spoljna politika SAD nisu samo akcije koje Vašington preduzima u inostranstvu, već i evidencija predsednikovih izjava od početka do kraja rada administracije. To je ono što sadašnji trenutak čini tako uznemirujućim,  kako za saveznike, tako i za protivnike Sjedinjenih Država.

TIHA VODA BREG RONI
Indija je školski primer. Dok su se mediji nedavno fokusirali na trijumfalnu posetu Teksasu indijskog premijera Narendre Modija (i na sporazum o prirodnom gasu koji je proistekao iz te posete), Modi i Putin su prošlog meseca u Vladivostoku potpisali 15 ugovora iz oblasti odbrane, energije, itd. U međuvremenu, Modi i Si uspešno su primirili pograničnu krizu na Himalajima, koja se razbuktala u 2017. Postoji i lična hemija između Modija i Sija, budući da se radi o opsesivno samodisciplinovanim i posvećenim liderima. Kao što je indijski ministar spoljnih poslova izjavio u avgustu u Pekingu, ponovivši ono što je rekao o Indiji i Kini 2017. godine, „u vreme kada je svet sve nesigurniji, naš odnos bi trebalo da bude faktor stabilnosti.“

Baš kao što su Sjedinjene Države i Kina imala mnogo otvorenih pitanja kada je predsednik Ričard Nikson 1972. došao u Peking, tako se Indija i Kina danas ne slažu oko Pakistana, Kašmira, inicijative „Pojas i put“, tiho se nadmeću u Nepalu i Šri Lanci, itd. Međutim, Nju Delhi i Peking shvataju da je u njihovom interesu da u trenutnim okolnostima ostvare što je moguće prisniju saradnju.

Suština je u sledećem: imajući u vidu spoljnopolitički metež u Vašingtonu, niko ne bi smeo indijski zaokret ka SAD uzimati zdravo za gotovo ili kao trajnu činjenicu. Zbližavanje Amerike i Indije koje je otpočelo tokom predsedničkog mandata Džordža Buša Mlađeg, a nastavilo se u vreme predsednika Baraka Obame, dogodilo se pod specifičnim geopolitičkim okolnostima koje više ne postoje. Američko-kinesko rivalstvo je tada ipak bilo niskog intenziteta, uzdržano i predvidljivo, a odnosi Kine i Rusije partnerski, ali još uvek donekle hladnjikavi.

Sada, pod Trampovom administracijom, rivalstvo SAD i Kine je burno i nepredvidivo, dok su odnosi Kine i Rusije vidno postali vidno srdačniji. Indija, s obzirom na njenu geografsku blizinu obema evroazijskim silama, ne može se potpuno otrgnuti iz rusko-kineskog zagrljaja, a imajući u vidu opšte pogoršanje odnosa Pekinga i Vašingtona, možda će se morati suptilno vratiti na staze svoje hladnoratovske tradicije balansiranja između velikih sila – tradiciji koja je Indiji dobro služila. Ovo je lako ostvarljivo, a Nju Delhi nikada ne bi morao čak ni da prizna da se to dogodilo.

Kineski predsednik Si Đinping sa premijerom Indije Narendrom Modijem i ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na BRIKS samitu u Indiji, oktobar 2016.

Kineski predsednik Si Đinping sa premijerom Indije Narendrom Modijem i ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na BRIKS samitu u Indiji, oktobar 2016.

Sa one strane svih naslovnih strana o Trampovim prestupima, upravo su tihe promene u inostranstvu ono što bi moglo zauvek promeniti svet. Dramatični politički zaokreti i taktika topolo-hladno iz proteklih nekoliko godina učinili su da reč Amerike izgubi na snazi u ključnim svetskim prestonicama. I taj gubitak poverenja mogao bi imati duboke geopolitičke posledice.

 (autor: Robert Kaplan)

Robert D. Kaplan je upravni direktor za globalne analize pri Evroazijskoj grupi. Njegova najnovija knjiga je „Povratak u svet Marka Pola: Rat, strategija i američki interesi u 21. veku“.


Pratite Cafe.ba putem aplikacije za Android, iOS i društvenih mreža Facebook, Twitter i Instagram