Početna Lifestyle Kako me Barbika nije ”pokvarila”

Kako me Barbika nije ”pokvarila”

Comments Off on Kako me Barbika nije ”pokvarila”
0

Kako je Barbika obeležila poslednji dan mog detinjstva, koliko je uticala na moj “pogled na svet” i šta o “negativnom uticaju” omiljene lutke miliona devojčica kažu psiholozi…

Prvi “javni nastup” Barbika je imala na današnji dan, davne 1959. godine, kada je ova lutka predstavljena na Sajmu igračaka u Njujorku. Tada je bila prava senzacija, toliko različita od lutaka kojima su se deca igrala da ne bi bilo preterano reći da se istorija igračaka može podeliti na “pre Barbikine ere” i “Barbikinu eru”.

U decenijama koje su usledile, postala je najprodavanija lutka na svetu, obožavana “drugarica” iz detinjstva miliona devojčica.

Moja prva “prava” Barbika stigla je u koferu, iz Amsterdama, gde je moj otac bio na službenom putu, kad sam imala šest godina. Neočekivano, jer mi nije ništa obećano unapred, pa je i radost bila tim veća… Jedino što me je razočaralo (ali sam već tad bila dovoljno razumna i obzirna da to ne izgovorim naglas) bilo je to što nije bila u balskoj haljini. Ali, sećam se kao danas: plavuša, kose skupljene u niski rep “na stranu”, u kombinezonu čiji je gornji deo bio ciklama, na preklop, a donji uzan kao helanke, ljubičast sa ciklama šarama.

Činjenicu da je kupljena lutka koja nije u haljini možemo pripisati tome što ju je birao moj otac, između dva poslovna sastanka, kojem, kao i većini muškaraca pretpostavljam, nije bilo ni na kraj pameti da bi njegovoj devojčici moglo da bude važno kako će ta Barbika biti obučena…

Progutano razočaranje bilo je “obrisano” istog trenutka kad su iz kutije “ispala” DVA dragocena para cipela! Ljubičaste i ciklama salonke, špicaste, sa visokom tankom štiklom bile su pun pogodak, pošto je Barbika bila obuvena u nanule. Ciklama.

Time sam, takođe, bila malo razočarana. Nanulama, mislim. (Mrzela sam papuče u bilo kojoj formi kad sam bila dete, mrzim ih i danas.)

Ali, da se vratimo na Barbiku… Nisam sigurna da li su svim devojčicama te cipelice bile toliko važne, ali za mene – bile su simbol lepote i elegancije, tako da kad su iz kutije ispala pomenuta dva para salonki, zaboravila sam i na Barbikinu garderobu i na to što joj je kosa bila vezana u rep, a ne “puštena”.

Sad kad razmislim, to ludilo oko cipela nije me napustilo do dana današnjeg. Imam skoro četiri banke i i dalje biram cipele umesto haljina. Mogu da imam četiri haljine u životu, ali uz svaku želim da imam odgovarajući par cipela. U svoju odbranu, mogu da kažem da moje cipele žive u kutijama, na kalupima, da su redovno održavane i da su sve do jednih, uključujući i ručno pravljene baletanke, po meri, kupljene u doba dok sam još bila u gimnaziji, ne samo nosive nego u savršenom stanju. A sve je počelo kad su ispala ta dva para malih, plastičnih salonki… Ciklama i ljubičaste.

Evo šta o Barbikama kažu stručnjaci

Ako se brinete da bi Barbika mogla loše da utiče na samopoudanje vaše devojčice, opustite se. “Samo prisustvo lutke, pa makar to bila i Barbika, neće dovesti do toga da devojčica kasnije, kad odraste, fizički izgled smatra najvažnijim u životu”, kaže za MONDO psiholog Gordana Mijalković-Stojiljković iz Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu.

Posle te prve Barbike, stizale su redom, jedna za drugom, nove “drugarice”, svaki put kad je moj otac odlazio na službeni put, što je davnih ’80. bilo prilično često. Velike firme su radile, radile su dobro i putovalo se mnogo… Ali, iako su ove kasnije stizale u balskim toaletama, jedna čak i u haljini posutoj zvezdicama koje su svetlele u mraku, nijedna mi nije bila draga kao ona prva, u kombinezonu. Volela sam je najviše, iako je ponekad delovala kao siromašna rođaka, u odnosu na ove koje sam dobijala kasnije.

Onda sam malo porasla i postala svesnija sebe. I poželela Barbiku sa smeđom kosom (brineta sam, jasno vam je). Danas, to nije nikakva retkost, ali u ono vreme, smeđa je bila samo Barbikina drugarica, ime sam joj zaboravila, ali Barbika – jok. Platinasta plavuša i tačka. Iz moje perspektive, to je bila prilična nepravda, i, da se ne lažemo, jesam jednom ili dvaput i otplakala (ali od tuge, ne od besa i razmaženosti) kad je iz kofera “izašla” plavuša ko zna koja po redu…

I tako su godine prolazile, kolekcija je rasla, a omiljena igra u kućnim uslovima bila je kad mi dođu drugarice, i napravimo kuću za Barbike na celom podu moje sobe, sa kristalnim pepeljarama koje su prevrnute “glumile” stolove…

Poslednji dan detinjstva

Barbika je, simbolično, obeležila i poslednji dan mog detinjstva.

Bio je 9. mart 1991. Rano ujutru, kod mene je došla moja tada najbolja drugarica J, ponela svoju kolekciju i igrale smo se. Doveo ju je tata, pošto nju u to doba nisu puštali da sama prelazi Brankovu. Moji su se izgubili negde, zajedno s njim, viknuli su nam ćao i ostavili nas u carstvu ispunjenom minijaturnim cipelama, Barbikama, tilom i šljokicama…

Čuvala nas je moja baba, koja je bila najbolje društvo koje ste mogli da zamislite. Dodavala nam je kristalne činije da pravimo bazene za Barbike, doturala jabuke kožare, i ostavljala nas na miru da se igramo kako nam volja. Došlo je vreme ručka, nit J tata dolazi po nju, nit se moji roditelji pojavljuju, baba je ispravno procenila da ne treba da nas obaveštava šta se dešava (shvatila sam kasnije)… Ručale smo kod mene, i nastavile da se igramo…

Pao je mrak, mi smo se igrale, bezbrižno, šapućući kako je baš super što smo ceo dan tu i niko nas ne juri ni za domaći ni da se ide kući.

Kasno uveče, došao je J tata, ozbiljan i zabrinut, i rekao J da se odmah sprema da krenu kući. Pet minuta kasnije, ušli su i moji roditelji. Ozbiljni i zabrinuti. Moj tata pravio je J i njenom tati društvo do kuće. Vratio se, ozbiljan i zabrinut, posle 15 minuta, pitao jesmo li se lepo izigrale i pojurio me na spavanje.

Tog 9. marta bilo je šta je bilo, i ne bih se sad upuštala u to. Ali, tog 9. marta je bio i poslednji dan J i mog pravog detinjstva.

Nikad više, posle tog dana, nismo napravile kućicu za Barbike na podu moje ili njene sobe. Došle su druge priče, i druge igre, ali Barbike… ostale su iza nas. Tako se namestilo.

barbika, barbi
Foto: Instagram/barbiestyle

Magija se ipak nije raspršila…

Vreme je prolazilo, a onda sam, pre petnaestak, možda i dvadeset godina u izlogu tadašnje knjižare “Srpske reči” u Beogradu, u prolazu ugledala smeđokosu Barbiku. Učinilo mi se na delić sekunde da su nam se pogledi susreli. I ušla sam unutra, tražila da je pogledam… Nisam je kupila, iako mi je malo falilo. Magija je bila tu, živa kao kad sam bila dete, ali imala sam utisak da bih mogla da je pokvarim ako kupim sebi tu zgodnu brinetu, savršenog strukića i nogu odavde do večnosti…

… ali se povremeno može čuti da je “opasna”

Danas se ponekad i od toga pravi problem. Od Barbikinog savršenog struka, dugih nogu i zlatne kose… S vremena na vreme, možete da pročitate kako “loše utiče na devojčice”, da “šalje lošu poruku”, da razvija “potrošački mentalitet”, da je “kriva” za poremećaje u ishrani i šta sve ne

I svaki put kad naletim na tako neku (sumanutu) teoriju, setim se koliko smo i moje drugarice i ja kad smo bile devojčice želele te lutke, koliko smo im se radovale i koliko smo ih volele kad bismo ih dobile. A opet, nijedna od nas nije završila ni boreći se sa poremećajem u ishrani, niti je vadila rebra da bi dobila “strukić” kao Barbika. Kad bolje razmislim, nijedna od nas se čak ni u plavo ne farba, a već smo u godinama kad se sve do jedne uveliko farbamo… Osim I, ali ona je prirodna plavuša, i sad u četrdesetim samo održava kosu onakvom kakva joj je oduvek bila. Ima prosto – svoju boju, koja je samo sticajem okolnosti i “Barbikina” boja.

Ipak, da ne bih zaključke izvodila na osnovu ograničenog “uzorka ispitanika” (mojih drugarica iz detinjstva i moje malenkosti), na ovu temu razgovarala sam sa psihologom Gordanom Mijalković-Stojiljković iz Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu.

Ima istraživanja čiji rezultati ukazuju da devojčice već u osnovnoj školi počinju da se opterećuju kilogramima, da li je opravdano “svaljivanje” odgovornosti za to na Barbiku, ili igračke uopšte?

“Povremeno se zaista ‘diže prašina” oko vaspitnog uticaja ove lutke na devojčice. To je obično u kontekstu ‘devojčice se identifikuju sa ovom nerealno lepom lutkom, dugih nogu, uskog stuka, bujnih grudi’. Ali, ne, deca neće postati ono čega se plašite, neće izgraditi pogrešnu sliku o sebi, niti će postati ‘starleta’ zato što voli da se igra Barbikom. Vaša devojčica neće mrzeti sebe zato što nije dugonoga i mršava zbog lutke”, kaže odmah na početku razgovora za MONDO Gordana Mijalković-Stojiljković.

Barbika, ili bilo koja druga lutka, ovde je potpuno marginalna. Odnos roditelja prema sebi, prema životu, prema očekivanjima koja stavljaju pred dete imaju mnogo veću težinu u oblikovanju karaktera i prirode malih ljudi, objašnjava ona.

Čarobni svet Barbike prosto je po prirodi stvari blizak svakoj devojčici koja će sigurno koji put tokom detinjstva krišom obući maminu “haljinu za izlazak”, salonke sa vrtoglavom štiklom, probati karmin, nacacati se rumenilom… Ali to sve nema nikakve veze sa ovom lutkom.

“U dečjoj prirodi je da oponašaju odrasle, i to važi i za ovakve primere. Devojčice prosto u određenom uzrastu počinju da se identifikuju sa majkom, ili drugim ženama koje učestvuju u njihovom odrastanju i koje su im bliske, i to je prirodna razvojna faza. To je maštanje, u kojem nema ničega ni lošeg ni opasnog“, objašnjava Gordana Mijalković-Stojiljković.

Roditelji su tu da postave granice igre deteta, ali i da pomognu deci u odabiru igračaka, i to je jednino na šta bi trebalo da obratite pažnju.

“Roditelji su ti koji bi trebalo da procene koja je igračka u određenom trenutku za dete najpodsticajnija. Samo prisustvo lutke, pa makar to bila i Barbika, neće dovesti do toga da devojčica kasnije, kad odraste, fizički izgled smatra najvažnijim u životu. Ono što je mnogo opasnije, i što može da dovede do toga je ‘poruka’ koju joj šalje okruženje, mama, tetka, kuma… Dakle, ako devojčica malo-malo pa čuje mamu kako kaže ‘debela sam’, ‘moram na dijetu’, ‘ugojiću se’, ‘imam bore’, to će imati mnogo štetniji uticaj na njen doživljaj ljudskog, pa i sopstvenog tela, od lutke, koliko god nerealne proporcije te lutke bile.

Same igračke, dakle, osim ako nisu od nekih toksičnih materijala, ne mogu na razvoj i zdravlje deteta da se odraze ni pozitivno ni negativno.

Kocke se, recimo, često svrstavamo u kategoriju “podsticajnih” igračaka. Ali, ako se igranje kockama svodi na to da roditelji slažu, a dete gleda, onda ne postoji taj podsticajni momenat ni kod ove igračke koju generalno smatramo “korisnom i bez potencijalnih negativnih uticaja”.

“Slično važi i za Barbiku. Ako se devojčice igraju tako da recimo same ili sa mamom, starijom sestrom, tatom, prave odeću za nju, ako joj ‘grade’ kuću od jastuka, kartonskih kutija ili već, od onoga što im je na raspolaganju, ne moramo se pribojavati negativnog uticaja. Jedino na šta bi trebalo da roditelji obrate pažnju je da umesto potrebe da se igra kod deteta ne postane primarna potreba da ima ‘najnoviju, najveću, najskuplju’ igračku”, objašnjava naša sagovornica.

“Nije problem u lutkama, već u poruci koju šaljemo deci. Devojčice koje imaju samopouzdanja, devojčice koje će kad porastu verovati da mogu da postignu sve što požele gaje se – dobrim primerom. Dakle, da bi deca bila sigurna u sebe i imala pozitivnu sliku o svom telu, ali i o svojim sposobnostima i veštinama, roditelji su ti koji moraju da budu dobar primer. I da podrže interesovanja svoje dece, da im ponude različite mogućnosti i da im posvete vreme. Dakle, potrudite se da pred decom ne iskazujete nezadovoljstvo sopstvenim izgledom, potrudite se da im od malih nogu usadite zdrave životne navike i – ne bojte se Barbike”, zaključuje Gordana Mijalković-Stojiljković.

Nema potrebe dakle, da se brinete. Ako vaša devojčica želi Barbiku, nabavite joj Barbiku, i ne opterećujte se nevažnim stvarima. Deca vrlo dobro znaju da razlikuju stvarnost od mašte. Jedino što može da ih zbuni je ako primete da odraslima na koje se ugledaju to ne polazi za rukom…

A ako vaša devojčica raste uz mamu koja je sigurna u sebe, koja je zadovoljna sobom i ne boji se ničega – nemajte brige. I pustite je da uživa u detinjstvu. Pa i u Barbikama, ako je to ono što je čini srećnom.

Najgore što može da se desi je da jednog dana počne da pravi kolekciju cipela, verujte mi na reč…

(Mondo.rs)
Komentari su zatvoreni

Preporučujemo

Pirotska posna banica: Najukusniju pitu s juga Srbije morate bar jednom probati!

Pirot je prava riznica gastronomskog, etnološkog i lingvističkog nasleđa južne Srbije. Gra…