SAMI U BRAKU! Kako vratiti osećanja bliskosti i intime?

Usamljenost je realnost koju mnogi parovi žive, kaže Anđelka Jelčić, specijalni pedagog i porodični savetnik, a jedini lek je o svemu otvoreno pričati sa partnerom, jer odnos u kome nema emotivne povezanosti postaje mrtav

FOTO: Pixabay

Ljubav i usamljenost su reči koje po svojim suprotnostima ne bi trebalo da stoje zajedno. Međutim, ovo je ipak realnost koju mnogi parovi žive, kaže Anđelka Jelčić, specijalni pedagog i porodični savetnik savetovališta "Vaš psiholog". Jedini lek je o svemu otvoreno pričati sa partnerom, jer odnos u kome nema emotivne povezanosti postaje mrtav.

- Iskustva usamljenosti u vezi opisana su kao osećanje nepotrebnosti partneru, neželjenosti, emocionalne nepovezanosti, nevažnosti. Osoba ima jaku potrebu da deli svoja svakodnevna iskustva, da ono što se dešava u životu van veze vrati u nju, ali je pomenuta osećanja sprečavaju ("Kao da pričam sam/a sa sobom, znam da neće podeliti radost koju ja osećam, nestaće i moje dobro raspoloženje, bolje da prećutim..."). Ovakve situacije su opisane kao osećanje besmisla, stalnih pitanja svrhe ostajanja u takvom odnosu i ujedno kao veoma bolna iskustva usamljenosti - kaže Anđelka Jelčić.

Predstava za publiku

Kada je vrednost jednog partnera procenjena kao manja, kada partner daje "hladan tuš" ignorisanjem želja da se deli i neguje intimnost, kada postoji nepisano pravilo ćutanja među partnerima, dolazi do neizostavnih promena u odnosu.

- Sve ove promene i ponašanja jednog partnera utiču i na sposobnost samoprocene sopstvene vrednosti partnera koji se oseća usamljeno. Partner koji se oseća usamljeno može na različite načine da pokušava da popravi odnos, može da razvije različita simptomatska ponašanja, ali i da počne da traži mogućnost razvoja intimnosti sa nekom drugom osobom - sugeriše porodični savetnik.

Preispitivanje koje dolazi od ideje "Kako je moguće da sam sa nekim u istom prostoru, u istoj sobi, a da se osećam usamljeno?" vodi osobu ka razmišljanju da nije deo ničeg većeg od sebe, da ne pripada onom "mi", već da su u toj prostoriji dve osobe, potpuno razdvojene i različite.

- Čak i kada postoji razgovor, nedostaje osećanje povezanosti, bliskosti i sigurnosti. Mnogi parovi pred drugima mogu da glume bliskost, što dodatno zbunjuje i iscrpljuje, ili mogu da se ponašaju potpuno razdvojeno, kao i kada su sami. U izboru ovih ponašanja pred drugima jedan partner obično sledi drugog u igranju ponuđenog scenarija za prisutnu publiku - naglašava Anđelka Jelčić.

Neretko osobe imaju doživljaj da su im sistemi vrednosti potpuno suprotni, da sve što jedan partner izgovori dolazi uvek ili na pogrešan način ili u pogrešno vreme ili je samo po sebi pogrešnog sadržaja.

- Razdvajanje polako zadobija dimenzije "Ne zna kako se osećam, ne zna ništa o mojoj svakodnevici, ne mogu se setiti zašto smo započeli vezu i šta nas još uvek drži zajedno." Komunikacija se postepeno svodi na raspodelu obaveza oko domaćinstva ili dece, postaje operacionalizovana, tehnička, a intimni partneri postaju poslovni saradnici na projektu održavanja zajedništva - sugeriše porodični savetnik.

Kako srušiti zidove?

Usamljenost u vezi ili braku ponekad može biti kratkotrajna posledica specifičnih okolnosti ili dešavanja, navodi naša sagovornica. Neki od njih su:

- Namerno suzdržavanje u komunikaciji ili povezanosti (zbog ljutnje, osećanja povređenosti određenom situacijom, postupcima partnera...)


- Spoljašnji stres, kao što je stres na poslu, odnosi sa porodicom ili prijateljima


- Zahtevi roditeljstva koji nisu usklađeni među partnerima (majka je preangažovana oko dece, otac distanciran, okupiran poslom ili obrnuto)


- Dnevni rasporedi u kojima ima ili nema vrlo malo preklapanja vremena za zajedništvo


- Nedostatak zajedničkih interesovanja i vremena koje partneri provode zajedno


- Preokupiranost sobom


- Stare, nerešene teme koje stvaraju barijere među partnerima


- Bolest jednog od partnera


- Izvanpartnerska veza


- Svaki od navedenih uzroka ima i segment poteškoća u komunikaciji. Na primer, ukoliko je otac taj koji oseća da je teret roditeljstva na njemu, ukoliko o tome ne razgovara sa suprugom, vremenom će se stvarati ljutnja i potreba da se njegov trud uvaži. Parovi uglavnom ovakve zahteve za uvažavanjem ispoljavaju neverbalno ili smatraju da se to podrazumeva. Umesto toga, korisnije je da partneri otvore temu i naprave raspored odgovornosti koje imaju, istovremeno pričajući o osećanjima preopterećenosti. Učiniti poseban napor kako bi se odvojilo vreme za priču o svakodnevnim iskustvima i intimnosti vredno je svakog truda - savetuje naša sagovornica.

Otuđenje može da bude i posledica gubitka vizije zajedničkog cilja, gubitak osećaja da je odnos baza u kojoj osoba želi da bude, gubitak povezanosti. U ovakvim situacijama oba partnera se osećaju loše.

- Ukoliko ne razgovaraju o svojim osećanjima, svako će biti usamljen, a odnos u kome nema emotivne povezanosti postaje mrtav odnos. Čak i kada ne pričamo, mi komuniciramo na drugačije načine, koji su daleko manje efikasni za rešenje problema. Partneri mogu da nastave da žive u ovakvim odnosima, odričući se svojih potreba zarad lojalnosti onome što je nekada postojalo, ali navikavanje na prividno zajedništvo uvek ima negativne efekte. Zato, ukoliko ovakve situacije postaju svakodnevica, savetuje se odlazak na terapiju parova - poručuje Anđelka Jelčić.

Pratite Cafe.ba putem aplikacije za Android, iOS i društvenih mreža Facebook, Twitter i Instagram